Wednesday, June 9, 2010

IMAM VREMENA , CEKACU JOS MALO



Ponovo JE pred mojim vratima.
Stoji, gleda i ceka. Zna da ce JOJ se neko obratiti ako bude dovoljno dugo tu stajala i da ce onda moci da udje u kucu...
Uporna JE i strpljiva.
Dolazila JE i ranije, nije JOJ ovo prvi put da me gleda.
Prisunja se bas kad pomislim da JE zaboravila na mene i odlutala negde .....
Pravim se da JE nema i da ne postoji. Gledam na drugu stranu i okrecem glavu...

Sakrivam se iz malih slika i sarenog nakita. Igram zmurke u carobnom dvoristu stvarnosti i uspomena iz detinjstva. Zaklanjam se prvim procvetalim ruzinim pupoljcima, a ushi naslanjam na zujanje uzurbanih pcela.
Pretvaram se da imam dovoljno vremena da docekam dozrevanje tek zametnutih jabuka i krusaka. Nasminkala sam usne rumenilom prvih jagoda . Mozda me nece tako lako prepoznati ako se sklupcam u pregrsht opalih latica bozura.
Pre dve nedelje JE spustila ruku na moje rame. Drzala me za ruku i gledala samilosnom i molecivim pogledom ... Stisnula sam pesnice, progutala knedlu koja mi se preprecila u grlu i pravila se da ne primecujem NJENE podle pokushaje da mi se priblizi. Sagla sam glavu i ponizno JOJ dozvolila da predje preko mojih ledja ... Izbegla sam je za trenutak, ali ubrzo se vratila. Pravila se da JE neshto zaboravila i nije htela da ode.
Nije JOJ bilo dovoljno sto sam skupljala mrvice osmeha i lepila ih poput slagalice po neravnom putu ...
Pravila sam se da imam snage da podmetnem perjani jastuk pod glavu.
Htela je da vidi koliko dugo mogu da izdrzim ...
Pobegla sam kao poslednja kukavica.

Ako JOJ sada otvorim vrata, uci ce i zagrlice me svojim rukama prozeblim od cekanja. Zelece da zaboravim sve sta JE ranije ucinila ( kao da je to moguce!?) i da JOJ poverujem da ce ovoga puta sve biti lepshe i lakshe. Pricace mi price o novom zivotu, o zaslugama koje ljudi steknu za zivota da bi posle uzivali u rajskim vrtovima...
Ne verujem JOJ - nikada JOJ i nisam verovala!
Lepe su njene lazljive price o svetlosti na kraju tunela, o dragim i voljenim bicima koja me cekaju i pripremaju mesto za mene i moje najmilije.
Spremna JE i da obeca da cu se kasnije vratiti, samo ako danas otvorim vrata i krenem za NJOM.
Kao da JOJ nije dovoljno sto sam joj dala desnu ruku i lagane letnje snove, sada mi otima i oslonce za noge - tlo kojim koracam.
Grebem JE slabim noktima i teram JE mahanjem trepavica. Sipam JOJ u oci svetlucavi prah uspomena i bacam mreze da JOJ se zamrse putevi. Kupujem minute i stavljam ih u cashu pored kreveta. Otvaram prozore da unesem svetlosne zrake i obojim ih cutanjem. Pravim se da ne prepoznajem znakove koje postavlja da me skrene s puta ako pokusam da pobegnem.

Pretvaram se da nisam kod kuce.
Hodam na vrhovima prstiju da nekoga ne probudim i spremam mirisna jela.
Tiho pakujem kofere i strepim od nedostatka dnevne svetlosti.
Skocicu zatvorenih ociju u daljinu i mislicu na leto ...
Ostavicu JOJ vrata sirom otvorena ...
...

Zatvaram oci i pravim se da nije odvela Stanislavu sa sobom. Nece me tako lako prevariti i kradem joj jos jedno leto!
Post a Comment